Upoznajte Nadel - Nacionalnu dečiju liniju telefonskog savetovanja

Imali smo čast da porazgovaramo sa zaposlenima u jednoj od najuspešnijih i najboljih usluga telefonskog savetovanja.

Primetili smo da nemali broj ljudi i dalje ne zna gde može da se obrati za pomoć kada je to potrebno. Iz tog razloga, ekipa sa našeg Womendiamondshell portala je odlučila da napravi jedan intervju sa Nadel-om, te pokrije neke od aktuelnijih tema u našem društvu. Ovo je jedan od načina da vam predstavimo Nadel. 

NADEL, Nacionalna Dečija Linija, pruža uslugu telefonskog savetovanja deci u Srbiji. Putem besplatnog poziva na broj 116111, deca mogu dobiti podršku i razgovarati sa stručnom i poverljivom osobom u situacijama kada se osećaju ugroženo ili kada im je potrebna podrška.

Misija NADEL-a je da odgovori na potrebe dece u teškim situacijama, spreči zlostavljanje i zanemarivanje, te pruži podršku u različitim problematičnim situacijama. Cilj je da se čuju i uvaže brige i potrebe dece, s vizijom stvaranja sigurnijeg okruženja za svu decu i mlade u Srbiji. 

Mnoga deca u Srbiji se suočavaju sa teškoćama i često nemaju kome da se obrate. NADEL omogućava da se njihovi glasovi čuju, skrene pažnja javnosti na njihove potrebe i pruži podrška kako bi im se pomoglo.

Zajedno smo želeli da odgovorimo na skoro 20-ak pitanja, a verujemo da će vam ove teme biti veoma interesantne, te da ćete proširiti znanje u poljima istih. 

Emocije

Da li možete da nam kažete koliko mi ustvari razumemo svoje emocije, kao i šta predstavlja emocionalna pismenost? Ovo se odnosi kako na decu, tako i na odrasle. 
Da li smatrate da neke osobe intelektualizuju svoje emocije? Šta mi kao roditelji možemo da uradimo kako bismo pomogli deci da na zdrav način neguju i izražavaju svoje emocije? 

Odgovor:
Emocije su veoma značajne za naše funkcionisanje i najčešće predstavljaju deo našeg odgovora na određenu životnu situaciju. Zato i možemo da kažemo da su emocije tu da nam pomognu da se prilagodimo nekoj sitaciji. Kada se nalazimo u nekoj situaciji koju procenjujemo kao pozitivnu ili lepu, osećamo sreću, uzbuđenje, ponos... Kada nešto nije u redu, možemo osećati strah, zabrinutost, ljutnju i slično.

Kada smo emocionalno pismeni, možemo da učinimo da emocije rade za nas i za naše bliske osobe, a ne protiv nas. Možemo da naučimo kako da izađemo na kraj sa emocionalno teškim situacijama. Emocionalno pismena osoba ume da prepozna svoja osećanja. Ona je svesna pozitivnih funkcija neprijatnih osećanja. Zbog toga lakše prihvata situacije koje su neprijatne.

Takođe, ne izbegava da, onda kada je to potrebno, izazove neprijatnost kod drugih.

Uloga roditelja u razvoju emocionalne pismenosti kod dece je velika. Pored modela koji roditelji predstavljaju, učenje i priča o emocijama su takođe značajni. Kada naučimo decu da
prepoznaju i na primeren način ispoljavaju svoje emocije mi direktno doprinosimo emocionalnom zdravlju dece, uspehu. 

Postoje različiti načini na koje možemo sa decom da razgovaramo o emocijama. Predlažemo da to bude kroz igru, jer ona za decu predstavlja često najbolji način istraživanja i učenja o svetu. Pa se tako možemo igrati pogađanja emocija različitih likova dok čitamo knjigu; oponašanja emocija kroz izraz lica, mimiku, držanje tela..; razgovor o emocijama u odnosu na konkretni događaj koji je bio važan za dete u toku dana je takođe dobar primer. 

Empatija

Odmah nakon pominjanja emocija, njihovog razumevanja, kao i emocionalne pismenosti, red je da kažemo i “reč-dve” o empatiji. Možete li da podelite sa nama koji su najbolji načini za zdrav razvoj i podsticanje empatije kod dece, ali i odraslih? Da li možda smatrate da današnjem društvu manjka empatije?

Odgovor:
Empatiju kod dece najčešće objašnjavamo kao sposobnost deteta da razume i deli osećanja drugih. Empatija se uči, što znači da aktivno možemo da utičemo na sposobnost deteta da se lakše poveže sa emocijama drugih ljudi, samim tim i da razume njihove postupke.

Prilike za učenje su svakodnevne, tako roditelji mogu iskoristiti šanse koje se često javljaju. Na primer, kada je naše dete ljuto možemo ponuditi razumevanje za osećanje ljutnje, poslati poruku da je ok da se i tako oseća. To je prilika i da se odrede granice prihvatljivog ponašanja kao reakcije na neprijatnu emociju. Na taj način pokazujemo zainteresovanost za detetov unutrašnji svet, pomažemo mu da sebe bolje razume.

Asertivna komunikacije, vežbanje kontrole emocija i razvijanje emotivne pismenosti kod dece stvara mogućnosti za bolju adaptaciju na različite životne okolnosti.

Nasilje spram difunkcionalnosti u partnerskim odnosima

Nadel se bavi i partnerskim odnosima - koje su najčešće vrste nasilja u partnerskom odnosu? 

Odgovor:
Kada govorimo o disfunkcionalnom partnerskom odnosu najčešće mislimo na odnos u kome se partneri teško dogovaraju, ne postoji spremnost za razumevanje pozicije drugog partnera, jak doživljaj ugroženosti sopstvene pozicije u partnerskoj relaciji i slično.

Disfunkcionalni partnerski odnosi mogu da prerastu u nasilne. Nasilje može biti fizičko, psihičko, seksualno, ekonomsko… Osoba koja trpi nasilje, a to je najčešće žena, uglavnom trpi više različitih oblika istovremeno. Nasilje urušava integritet ličnosti i briše naše granice u odnosu na druge.

Naša usluga SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja (dostupnog 24/7, svih 365 dana u godini) je namenjena devojkama, ženama koje trpe rodno-zasnovano nasilje. Osnovni cilj ove usluge je podrška ženama kako bi prekinule specifičnu dinamiku rodno-zasnovanog nasilja, odnosno, kako bi napustile ugrožavajući odnos u kom se nalaze.

Broj na koji mogu pozvati svi kojima je potrebna podrška ili su zabrinuti za nekoga ko trpi nasilje je 0800 222 003.

Krivica i stid kao osećanja

Činjenica je da su krivica i stid jedna od najvećih negativnih osećanja, kako kod dece, tako i kod odraslih. Koji bi bili najbolji načini da prevaziđemo iste, kao i koje životne situacije i traume dovode do osećanja krivice i stida?

Odgovor:
Stid i krivica predstavljaju složena ljudska osećanja. Kao što smo već napomenuli, ljudske emocije imaju važne funkcije u međuljudskim odnosima, kao i na intrapsihičkom nivou. Isto važi i za neprijatne emocije kao što su stid i krivica. 

Kapaciteti za razvijanje osećanja stida i krivice počinju da se razvijaju u ranom detinjstvu, pre svega u odnosu sa roditeljima i drugim značajnim osobama. Kaže se da su ovo moralna i samosvesna osećanja. Moralna jer podstiču razvoj moralnog ponašanja, a samosvesna jer sami procenjujemo svoje postupke, misli. Osećanja stida i krivice su usko povezana sa našim doživljajem sebe. Kako sebe vidimo, kako mislimo da nas drugi vide.

Bitno je naglasiti da pored razvojnih osobenosti ovih emocija, stid i krivica prate različita traumatska iskustva. Osobe koje su doživele traumatsko iskustvo, kao što je iskustvo nasilja,
suočavaju se sa spektrom neprijatnih emocija, kao što su strah, ljutnja, anksioznost, tuga. Kako se žrtva nasilja oporavlja, tako ove emocije vremenom blede. Ali postoje emocije koje
perzistriraju duže nakon traumatskog iskustva i time značajno otežavaju proces oporavka. Te emocije su upravo krivica i stid.

Kod pojave stida i krivice kod dece poželjno je da pomognemo detetu/mladoj osobi da prihvati da je njeno ili njegovo ponašanje bilo neadekvatno, a ne da je ono kao ličnost neadekvatno.

Time se situacije koje su dovele do osećanja stida i krivice mogu iskoristiti za učenje. Jer, svi smo u svom iskustvu imali izbore zbog kojih smo osećali stid i/ili krivicu.

U odnosu na pojavu ovih emocija kao rezultat traumatskih iskustava, najčešće preživljenog nasilja, bitno je da ne namećemo ritam oporavka, da razmišljamo o mreži podrške za dete, mladu, ili odraslu osobu. Kod osoba koje su pretpele nasilje doživljaj sebe, sopstvenih granica je često vrlo narušen. Iz tog razloga je i očekivano da će se osećanja stida i krivice zadržavati duže nego što možda očekujemo i smatramo poželjnim.

Trauma

Koje su najčešće traume kod dece, a koje kod odraslih? Kako se osećaju osobe koje su pretrpele traumu? Možete li da navedete neke od najefikasnijih načina za prevaližanje, odnosno ublažavanje istih?

Odgovor:
Traumatsko iskustvo predstavlja odgovor našeg organizma na traumatski događaj (negativan spoljni ili unutrašnji nadražaj). Kada intenzitet emocija koje se jave kao odgovor na događaj premaši naš “očekivani okvir” za podnošenje, tada možemo govoriti o traumatskom iskustvu.

Traumatski događaji su uglavnom oni koji se izdvajaju iz svakodnevnog, uobičajenog iskustva. Tu uglavnom podrazumevamo gubitke (smrt bliskih osoba, razvod, gubitak posla, napuštanje od strane roditelja…), fizičke povrede, bolesti, pretrpljeno nasilje, ali i prirodne i društvene katastrofe (zemljotresi, poplave, pandemije, ratovi…).

Osobe koje su pretprele traumatsko iskustvo mogu osećati: visok nivo napetosti, pobuđenosti, pojačanu razdražljivost; imati sniženu koncentraciji; živeti “na stalnom oprezu”; mogu se vraćati neželjene asocijacije na događaj (flešbekovi); manjak energije, volje, gubitak interesovanja u kojima su ranije uobičajeno uživali.

Korisno je da budu dostupni ljudi od poverenja za osobu, da postoje socijalni kontakti.

Uključenost u aktivnosti, svakodnevne, koje ne vode izolaciji. Tehnike relaksacije su se pokazale kao bitan factor stabilizacije (tehnike disanja, opuštanja). Ukoliko je doživljaj kontrole u odnosu na misli, ponašanja koja žele da se izbegnu nizak, korisno je potražiti podršku i pomoć od stručnjaka na temu mentalnog zdravlja.

Rezilijentnost žena u kontekstu porodičnog nasilja

Nažalost, svedoci smo sve češćeg nasilja nad ženama u okviru porodice. Čini nam se da ne prođe ni dan, a da ne čujemo neke nove loše vesti. Mediji su prepuni tekstova koji govore o žrtvama porodičnog nasilja. Šta biste voleli da podelite o rezilijentnosti žena u kontekstu porodičnog nasilja?

Odgovor:
Rezilijentnost (otpornost) se definiše kao sposobnost osobe da se brže oporavi od životnih izazova, problema, nedaća. U psihologiji i srodnim naukama, ta otpornost se odnosi na kapacitet osobe da se na adekvatan način nosi sa stresom.

Koje su to karakteristike koje odlikuju rezilijentnu ličnost? Naučnici su utvrdili da su to:
sigurna baza, savesnost, empatija, samopouzdanje, orijentacija ka cilju, odgovornost, kritička svest, autonomija u rešavanju problema, kreativnost i humor, inteligencija. 

Ukoliko dete odrasta u funkcionalnoj porodici veća je verovatnoća da će razviti ove osobine ličnosti. Takozvane „rezilijentne porodice“ odlikuju porodična kohezija, fleksibilnost pred novim izazovima, otvorena komunikacija, sistem verovanja, nada, optimizam, kao i stav porodice da ume da reši probleme zajedno i da iskoristi dostupne resurse u zajednici. 

Nasuprot tome, vulnerabilna deca obično odrastaju u porodici koju odlikuje autoritativni vaspitni stil i postojanje nasilja u porodici.

Moramo naglasiti da postoje mnogi faktori rizika koji neku osobu mogu učiniti vulnerabilnom na nasilje – doživljeno nasilje u detilnjstvu, nezaposlenost, niže obrazovanje, neposedovanje nekretnine, poroci, fizička ili mentalna bolest, kao i slaba mreža podrške. Ipak, kada govorimo o rezlijentnosti u kontekstu porodičnog nasilja ne smemo zaboraviti ni značaj transgeneracijskih uverenja koja su rasprostranjena u našem društvu. 

Često se dešava da se devojčice vaspitavaju da je ljubav jednako što i žrtva, da je obavezno da žena ili majka sebe žrtvuje za porodicu. Poruke koje društvo šalje su „Ćuti i trpi“, „Ne talasaj, može i gore“. 

Uverenja koja su česta kod vulnerabilnih osoba jesu da je ponašanje nasilnika samo trenutno, da se on loše oseća, nesrećan je, a zadatak žrtve je da mu pomogne. Tu je i uverenje da će ga njena ljubav promeniti, gde se radi o pomešanosti ljubavi, straha, stida i uverenja da se zajednica mora sačuvati po svaku cenu. Ipak, ovde se često radi o zavisnosti od partnera, strahu od odbacivanja i velikoj potrebi za validacijom. Sa druge strane, relizijentne osobe odlikovalo je postojanje uverenja koja su bila korisnija prilikom izlaska iz nasilnog odnosa. To su uverenja o tome da nasilje ne treba tolerisati, osećaj da za njih postoji socijalna podrška, verovanje u pomoć institucija, kao i u obaveza da zaštiti svoju decu.

Asertivna komunikacija

Primetili smo da se na vašem i našem blogu konstantno podstiče važnost asertivne komunikacije. Da li možete da nam kažete zašto smatrate da je ovaj način komunikacije najdelotvorniji, kao i šta isti podrazumeva?

Odgovor:
U našem jeziku najadekvatniji prevod ovog pojma bi bio samouverenost, samopozanost.

Asertivnost se definiše kao: “Izražavanje misli, osećanja i uverenja na direktan, iskren (pošten) i socijalno adekvatan način uz uvažavnje drugih“.

Asertivnost je dakle povezana sa adekvatnim socijalnim ponašanjem u različitim situacijama, u smislu izražavanja socijalno prihvatljivog ponašanja bez straha i ljutnje (bez očekivanja da će uvek biti po našem). Drugim rečima, smatra se aspektom socijalne i emocionalne inteligencije.

Situacije sa kojima se susrećemo u svakodnevnoj komunikaciji, a u kojima je poželjno primeniti asertivnu komunikaciju, jesu npr. kada se zalažemo za vlastita prava, izražavamo sopstvene interese i potrebe, odbijamo nama neprihvatljive i/ili neopravdane zahteve (čest problem je kako reći “ne”, naročito u situacijama kada je druga osoba vrlo uporna), ali i u situacijama kada treba dati kritiku/pohvalu drugom ili, s druge strane, primiti kritiku/pohvalu.

Zašto se isplati ponašati se na asertivan način?

Asertivni ljudi češće nego drugi dobijaju ono što žele, poštuju sebe i svoju energiju, imaju dobru samokontrolu, uspešno vladaju stresom, ne boje se da iskažu svoje neslaganje, otvoreni su za nova rešenja, imaju više poverenja u sebe i druge, zalažu se za rešavanje konfliktnih situacija, osećaju se samopouzdano i nastupaju samouvereno.

Praktikovanje asertivne komunikacije je odlično i u roditeljstvu. Na ovaj način, nikada ne
vređamo dete i njegovu ličnost, ali mu dajemo do znanja koji je problem tačno učinio, kao i kako se mi osećamo povodom toga

Suicid i samopovredjivanje

Samoubistva su nažalost još jedna od trenutno aktuelnijih tema u našem društvu. Smatrate li da se po ovom pitanju mogu napraviti neke veće promene? Koji su to najveći propusti koje pravimo kao društvo kada ne primetimo znakove koji bi mogli da upućuju na suicid?

Odgovor:
Prevencija samoubistva neminovno predstavlja veliki izazov. Kada čujemo da je neko izvršio suicid, prvo se zapitamo - ko je zakazao/zašto? Samoubistvo je u čitavom svetu među prvih 20 uzročnika smrti kod osoba bilo koje dobi. Statistika je zaista poražavajuća. Na svakih 40 sekundi dešava se jedno samoubistvo. 

Osobe koje pate od poremećaja ponašanja, depresije i bolesti zavisnosti češće se susreću sa suicidalnim mislima, idejama i planovima. Samoubistvo možemo posmatrati i kao kulturološki fenomen, autodestruktivno ponašanje koje uključuje i pokušaj, planiranje samoubistva kao i sve vrste samopovređjivanja.

Istraživanja su pokazala da oko 80% ljudi koji izvrše samoubistvo neko vreme pre izvršenja suicida mogu pokazivati neke od sledećih znakova:

• tužni su, povučeni, osetljivi, nervozni, umorni, bezvoljni, nekada i uznemireni;
• nemaju nade za budućnost – “nikada mi neće biti bolje, uvek ću se ovako osećati”;
• nedavno su izgubili voljenu osobu ili nešto drugo što im je važno (posao, novac, status…)
• imaju suicidalne impulse, ideje, izjave, planove, ranije pokušaje samoubistva;
• ponašaju se na način koji može biti opasan (neoprezni su u saobraćaju, voze pod dejstvom alkohola…).

Efikasna prevencija samoubistva podrazumeva široki, multisektorski pristup koji uključuje i neprofesionalce – volontere.

Neke od konkretnih mera koje se predlažu za prevenciju samoubistva su - Edukovanje osoblja primarne zdravstvene zaštite, edukovanje zaposlenih u školama, policiji i javnosti uopšte, o primećivanju i reagovanju na ponašanje koje ukazuje da osoba razmišlja o samoubistvu.

Osnivanje centara za intervenciju u krizi, koji su lako dostupni korisnicima (npr. SOS telefonske službe, psihološka savetovališta), kao i Rad sa rizičnim grupama (preživeli članovi porodice, adolescenti, zatvorenici...).

Tokom poslednjih godina naročita pažnja se posvećuje značaju odgovornog izveštavanja medija o samoubistvu - postoji čitav niz uputstava o tome. Prevencija suicida mora da obuhvati i sankcionisanje rada nekih sajtova na internetu. Na internetu je sve više sajtova koji proklamuju samoubistvo i koji imaju veliki broj mladih pratioca. Dakle, u prevenciju mora da bude uključeno celo društvo.

Šta sve moze da uzrokuje anksioznost kod dece i kako je prepoznati?

Čini nam se da je anksioznost nepresušna tema. Da li smatrate da sve veći broj dece, ali i odraslih pati od anksioznosti? Koji bi bili najveći okidači za razvoj iste? Po vama, koji su najefikasniji načini za prevladavanje anksioznosti?

Odgovor:
Anksioznost predstavlja prirodnu i važnu emociju koja kroz kombinaciju brige i straha signalizira blizinu opasnosti ili iznenadne, preteće promene. U ovakvim situacijama, anksioznost se smatra adekvatnim odgovorom i to stanje obično kratko traje i ne svrstava se u kliničku anksioznost, već to češće nazivamo tremom.

U određenim situacijama, anskioznost može da postane preuveličan, nezdrav odgovor.

Anksiozni poremećaji su najčešći emocionalni poremećaji i doživljavaju ih podjednako deca i odrasli. Do njih može doći usled kompleksnih kombinacija faktora rizika, uključujući karakteristike ličnosti, životne događaje, genetiku, te hemijske procese u organizmu.

Faktori rizika za pojavu anksioznosti:

• Deca i odrasli koji su doživeli neku traumu (zlostavljanje, nasilje, saobraćajna nesreća, smrt bliske osobe itd), ili su prisustvovali traumatskom događaju.
• Osobe koje su teško bolesne mogu razviti anksioznost kao rezultat brige o mogućim komplikacijama i ishodu lečenja. 
• Određeni tipovi i crte ličnosti, koje se razlikuju od osobe do osobe, kao što su recimo neuroticizam i osetljivost.
• Anksioznost se često javlja u sklopu drugih mentalnih poremećaja, kao što je recimo depresija.
• Osobe koje imaju članove porodice ili rodbine koji pate od anksioznog poremećaja i sami češće razviju ovaj poremećaj.
• Zloupotreba droge i alkohola može izazvati ili pogoršati anksioznost, a anksioznost je i čest pratilac apstinencijalne krize.

Svi osećaju anksioznost, odsustvo anksioznosti nije moguće postaviti kao realističan cilj kojem osoba koja traži pomoć treba da teži.

Kako se izboriti sa pubertetom?

Pubertet je zaista jedan delikatan period odrastanja i života uopšte. Koji su najbolji saveti da pubertet prođe što lakše, kako za decu, tako i za roditelje?

Odgovor:
Često pitanje od strane roditelja je kako popričati sa detetom o pubertetu, te kako olakšati čitav ovaj period detetu, ali i celoj porodici:

1. Pronađite idealan trenutak. Roditelji najbolje poznaju svoje dete, te će oni prvi uočiti neke psihičke i fizičke promene. Savet je da se nađe “idealan” trenutak za razgovor. To ne treba da bude forsiran razgovor, već je korisnije da to bude usputni razgovor, iz više delova, u prijatnoj atmosferi. Poželjno je da je dete odmorno i rasterećeno kada započinjete teme o pubertetu. 
2. Nemojte praviti “bauka”.  Dete treba da se oseća da je potpuno sigurno, da je sve što se dešava normalno, te da se dešava svakom čoveku u jednom periodu života. 
3. Uradite to na vreme. Postepenost je veoma važna, kako dete ne bi dobilo previše informacija odjednom, koje će teško preraditi na ispravan način. Previše teorije ga/je može samo zbuniti.
4. Nemojte ništa prećutati. Bez obzira da li je Vama prijatno da pričate na ovu temu, nemojte ništa prećutati. Ne, čak ni “mokre snove”.
5. Gledajte neke emisije zajedno. Gledajte emisije/čitajte članke vezane za ovu temu zajedno. Neka to ne bude nametnuto, već spontano, sa uživanjem.
6. Recite detetu da može da vam se poveri. Deca su veoma osetljiva u ovom periodu. Česte promene raspoloženja mogu da ih zbune, ne znajući zašto se tako osećaju. Neka dobiju povratnu informaciju od Vas - budite osoba od poverenja. Nemojte ih kritikovati.
7. Podržite je/ga. Manjak samopouzdanja je takođe dosta čest u pubertetu. Ako se Vaše dete susretne sa nekim problemom, podržite ga. Primer - dete je dobilo akne, zbog kojih joj/mu je samopouzdanje veoma opalo. Pronađite rešenje zajedno - proizvodi protiv akni, mogući tretmani i slično, će pokazati detetu da ste Vi na istoj strani, da brinete, da ste osoba od poverenja i da vam se oko svakog problema može obratiti.
8. Znajte kada treba da se držite ”po strani”. Za roditelje može biti veoma teško da ne znaju baš sve o tome šta se sa njihovim detetom dešava. Ali, ako dete ne želi da razgovara sa Vama, ne insistirajte. Pustite ih da prerade informacije. Privatnost je veoma važna za decu u periodu puberteta. Važno je da imaju prostora da sa vama o svemu razgovaraju kada se osete da su spremni i da znaju da ih nećete ismejati, minimizirati njihove “probleme” ili ih odbaciti.
9. Kako da dete zavoli školu i razvija odgovornost? U dosadašnjem radu, šta vam se pokazalo kao najefikasnije kada govorimo o razvoju odgovornosti kod dece? Da li deca koja inače ne vole školu, mogu da je zavole?

Odgovor:
Sigurni smo da ste se nekada zapitali koji su razlozi zašto određena deca gube motivaciju za školom i učenjem. Najčešći i glavni razlozi za ovu pojavu su:

1. Pravljenje bauka od škole. Roditelji često greše kada plaše decu sa školom.  “Videćeš kada kreneš da učiš matematiku, neće ti biti lako.” “Hemija je preteška.” “Fiziku je nemoguće razumeti”.  Deci se šalje potpuno pogrešna poruka. Nemojte plašiti decu sa školom.
2. Loš pristup. Kada roditelj viče na dete zbog loše ocene ili neurađenog domaćeg zadatka, kod većine dece, a pogotovo one osetljivije, stvara se odbojnost. Nikada nemojte imati pristup koji je isključivo usmeren na kažnjavanje i strogost. Umesto toga, sagledajte zašto je dete zaboravilo na svoju obavezu, ili šta mu nije jasno sa određenim predmetom u školi. 
3. Prevelika očekivanja. Stavljanje prevelikih očekivanja pred dete može da rezultira kontra efektom. Dete se u startu plaši da ne može da ispuni ta očekivanja pa potpuno odustaje od motivacije za učenjem i školom.
4. Premala očekivanja. I izjave poput “Škola je bezveze”, “Ne treba ti algebra u životu” i slično takođe nisu poželjne. Roditelji sa ovakvim izjavama daju deci do znanja da škola nije nešto važno pa se i sama deca tako postavljaju.
5. Lična nezainteresovanost. Naravno, nisu roditelji za sve krivi. Ponekada se desi da je dete po prirodi nezainteresovano za školu i učenje. Šta učiniti? Pronađite one predmete i
   aktivnosti koje dete voli pa počnite sa time. Većina dece koja ne voli preterano da uči su često talentovani za muzičko ili likovno. Na taj način ćete ih motivisati da se pokrenu.

Preosetljivost kod dece i kako da pomognemo deci da prepoznaju, izraze i razlikuju emocije.

Termin “osetljiva osoba” čujemo sve češće - možete li da nam kažete nešto više o tome?

Odgovor:
Poznato je da se svako od nas rađa sa određenim predispozicijama, ali i temperamentom.

Sigurni smo da ste već primetili kako se deca odmalena međusobno razlikuju - nekoj od te dece će uvek smetati nepravda, biće osetljivi na probleme svojih prijatelja, a ne samo svoje.

Koje su karakteristike visoko osetljive dece:

1. Nepravda ih boli.  Primetićete da se ponašaju zaštitnički. Druže se i sa odbačenima, odnosno marginalizovanima. Kada god mogu, učestvuju u različitim akcijama koje za cilj imaju neku vrstu pomoći za ugrožene. 
2. Često su nadareni u određenim poljima. Osetljive osobe često su i veoma kreativne, a veliki deo svog života provode unutar sebe, razvijajući svoju malu oazu i svet gde se osećaju sigurno. 
3. Vole da pomažu drugome. Brinu o drugima čak i ako ih lično ne poznaju Bezuslovno poklanjanje ih usrećuje.
4. Ljubitelji su životinja i prirode uopšteno. Često ćete ih videti i u ekologiji, humanističkim naukama, ali i prilikom humanitarnih akcija posvećenih životinjama i okolišu. 
5. Jako su osetljivi na kritiku, podsmeh, poređenje sa drugom decom. Zbog neadekvatnog pristupa dete se često samo nosi sa osećajem stida.

Šta sve utiče na razvoj sampouzdanja i samopoštovanja kod dece?

Odgovor:
Razvoj samopouzdanja i samopoštovanja kod dece prvenstveno proističe iz primarnih odnosa sa svojim roditeljima ili odgajateljima, a kasnije i kroz interakcije sa drugim osobama iz socijalnog okruženja. Kroz ove odnose i iskustva dete uči kako drugi reaguju na njega, kako ga vide i postepeno stiče utisak o samom sebi.

Samopouzdanje je osećanje deteta da je sigurno, voljeno a samim tim i sposobno da preduzima određene aktivnosti. Kada se oseća bezbedno, dete kreće da istražuje svoju
okolinu, uči i stiče nova iskustva. Dete postepeno ovladava određenim aktivnostima, usvaja nove veštine i stiče osećaj vere u svoje sposobnosti. Ono tada počinje i pozitivno da vrednuje sebe ,gradeći tako i osećaj samopoštovanja. 

Podržavajuća porodična sredina doprinosi da dete postaje samopouzdano, samostalno ali da se istovremeno oseća prihvaćeno, sigurno i voljeno. Potrebno je da roditelji usklade svoja očekivanja od deteta u odnosu na razvojnu fazu u kojoj se dete nalazi, na osobenoti ličnosti deteta, njegovog temperamenta. 

Deca koju odrasli ohrabruju, nagradjuju, cene njihov trud i napore postaju uspešnija u učenju, odnosima sa drugima, i postepeno preuzimaće odgovornost. Za sticanje samostalnosti i odgovornosti deci se prepušta da od ponuđenih stvari pravi izbore u onim situacijama kada ne ugrožava svoju i bezbenost drugih npr. - šta hoće da obuče, koju od ponuđenih igračaka će izabrati - a sve u skladu sa uzrastom deteta. 

Kada dete izvodi neku aktivnost samostalno važno je podržati ga kroz odeđena usmeravanja i osigurati pohvalu detetu. Pohvala treba da bude autentična, specifična i iskrena.

Nije korisno dete često kritikovati jer ono tada stiče utisak da nije sposobno za postignuće. Konstruktivna kritika treba da se odnosi na specifično ponašanje, nikada na etiketiranje ličnosti deteta.

Za razvoj samopouzdanja korisno je dete uključiti u aktivnosti za koje ima talenat, pružiti mu podršku, ohrabrivati ga, verovati u njega, podsticati ga da otvoreno govori o svojim osećanjima i pažljivo ga slušati. Dete treba da se oseća da je voljeno i prihvaćeno baš onakvo kakvo ono zaista jeste. Kada se odrasli ponašaju prema detetu s ljubavlju i poštovanjem i ono će naučiti da voli i poštuje sebe a takođe i razvija odnos ljubavi I poštovanja prema drugim osobama.

Stidljivo dete.

Prethodno smo pomenuli preosetljivo, odnosno osetljivo dete. Koja je razlika između stidljive i osetljive osobe? Da li se stidljivost može pobediti?

Odgovor:
Kada govorimo o stidljivom detetu podrazumevamo da dete pokazuje nesigurnost i neprijatnost u socijalnim situacijama , posebno u interakciji sa nepoznatm ljudima ili kada se nalazi u novom, nepoznatom okruženju. Stid je emocionalno stanje koje podrazumeva sopstveni doživljaj neadekvatnosti u odnosu na neka postavljena očekivanja i procene od strane druge osobe. 

Stid se razvojno javlja između druge I treće godine života, kada dete počinje da usvaja vrednosne norme i da se socijalizuje. Dete veruje da nece biti prihvaćeno ako se ne pridržava datih normi i izbegavaće situacije u kojima je osetilo stid i neprijatnost. Detetu je važno da ga drugi prihvate, te u osnovi stida može biti strah od odbacivanja. 

Dalje tokom razvoja stid se pojačava u socijalnim interakcijama, pa je izraženija oko osme godine, a posebno tokom puberteta kada su adolescenti posebno osetljivi na procene od strane vršnjaka i odraslih. Tada se ćesto javlja stid usled nesigurnosti oko svog fizičkog izgleda.

Za razliku od preosetljivog deteta, stidljivo dete pokazuje nesigurnost ili neprijatnost u socijalnim situacijama i može izbegavati izlaganje novim ljudim i situacijama. Reakcija je vezana za osecaj stida ili nesigurnosti, a ne na preosetljivost na spoljašnje stimuluse (buka, svetlost, društveni podsticaji), što je slučaj kod preosetljive dece. 

Osetljivost je više vezana za intenzivne reakcije na spoljašnje stimuluse, bilo emocionalne ili fizičke. Preosetljivo dete može više reagovati na spoljašnje podsticaje, uključujući i socijalne situacije.

Stidljivost se može prevladati i tu je vrlo važna podrška odraslih, posebno roditelja. Roditelji mogu da pomognu detetu tako što će mu slati jasne poruke da ga prihvataju, vole i da ono vredi. 

Takve poruke jačaju njegovo samopouzdanje i tako dete formira bolju i adekvatnu sliku o sebi. Detetu treba pomoći da razvije samopouzdanje u socijalnim situacijama. Postepeno ga izlagati situacijama koje su mu izazov ,podsticati njegovo samopouzdanje da radi na razvijanju svojih veština i interesovanja. 

Pohvaliti dete za napredak i uspeh. Važno je i razgvovarati sa detetom o njegovim osećanjima, pažljivo ga slušati i pokazivati mu da ga razumemo. 

Postavljati realna očekivanja od deteta i dati mu vremena da se adaptira na nove situacije.

Dete uči i putem modela, pa je korisno da mu roditelj i bliske osobe iz okruženja budu primer kako komunicirati u društvenim situacijama.

Ukoliko roditelji ne pomognu deci da se stid prevaziđe u dečijem uzarastu, kao razvojna faza, dete može postati socijalno anksiozno ili razviti socijalnu fobiju. Bitno je prevenirati ova stanja i na vreme potražiti podršku stručnog lica kako bi zajedno pomogli detetu da prevlada osećanja stida kako ne bi postalo stidljiva osoba ili socijalno anksiozna.

Kako prepznati depresiju kod dece i mladih?

Odgovor:
Prepoznavanje depresije kod dece i mladih je često izazov kako za porodicu, tako i za socijalno okruženje deteta ili mlade osobe. Depresija se može pomešati sa osećanjem tuge koju dete povremeno oseća usled gubitka ili nekog neuspeha. Prirodno je da se u tim situacijama deca osećaju tužno, usamljeno, bespomoćno ili da budu neraspoložena. 

Važno je sa decom razgovarati o njihovim osećanjima i situacijama za koje smatraju da mogu biti povod ovakvih osećanja. Međutim, kada neprijatna osećanja i misli dugo traju, kada ona ometaju dečiju sposobnost da funkcionišu u svakodnevnim aktivnostima, to može ukazivati na depresiju.
Depresija je vrsta poremećaja raspoloženja. Glavni znak depresije jeste kada je dete tužno, obeshrabreno ili razdražljivo nedeljama, mesecima, ili čak i duže. 

U adolescenciji je depresija češća nego u detinjstvu. Depresija u pubertetu i adolescenciji može biti razvojna faza, ali i ozbiljan zdravstveni problem koji utiče na svaki aspekt detetovog života. 

Deca i mladi često nisu u stanju da prepoznaju da imaju problem i da im je potrebna pomoć. Tu je važan zadatak roditelja i bliskih osoba da prepoznaju njihovu patnju, ponude i pruže pomoć i podršku detetu. To nije uvek lako. Prepoznavanje depresije kod dece je izazovno jer se simptomi mogu razlikovati u odnosu na odrasle koji su depresivni. 

Adolescenti sa depresijom ne izgledaju nužno tužni. Umesto toga, razdražljivost, bes i uznemirenost mogu biti najistaknutiji simptomi.

Neki od znakova i simptoma koji mogu ukazivati na depresiju kod jesu:

• Promene u raspoloženju kao što su osećanja tuge, uznemirenosti, napadi besa, osećaj praznine, beznadežnosti, razdražljivost, često plakanje…
• Gubitak interesovanja za aktivnosti koje su ranije bile značajne, smanjenje društvene interakcije, izolacija, povlačenje od prijatelja i porodice;
• Problem u školi kao nedostatak motivacije za učenje, izostajanje iz škole, pad u školskom postignuću;
• Promene u spavanji i ishrani - nesanica ili prekomerno spavanje. Promene u apetitu, gubitak istog ili povećan apetit.
• Fizički simptomi koji mogu ukazivati na depresiju jesu glavobolja, bolovi u stomaku i druge tegobe koje nemaju fizičko objasnjenje .Deca se mogu žaliti na umor i nedostatak energije, teškoće u koncentraciji. Mogu se javiti misli o smrti ili samoubistvu. Depresivni adolescent mogu zlupotrebljavati alkohol, droge, ulaziti u rizične situacije, te biti skloni samopovređivanju.

Sve ovo nužno ne mora da znači da dete ili adolescent ima depresiju, ali ukoliko roditelji imaju utisak da dete ima depresiju važno je da se posavetuju sa stručnjakom iz oblasti mentalnog zdravlja. Stručnjak će proceniti da li je u pitanju adaptaciona kriza, tuga ili depresija.

Kako razgovarati sa decom o osećanjima?

Na koje načine roditelji treba da pristupe ovoj temi?

Odgovor:
Razgovarati o osećanjima sa decom deluje kao prirodan proces komunikacije, ali zapravo to nije uvek tako jednostavno. Od samog rođenja, roditelji, a posebno majka, uče da prepoznaju kako se beba oseća i da odgovore adekvatno na bebine potrebe. 

Kada roditelj tokom odgajanja deteta prepoznaje i imenuje njegova osećanja, tada ono uči da prepoznaje i imenuje sopstvene potrebe i emocije. Korišenje reči kako bi opisali sopstvenu radost, ljutnju, tugu, može pomoći deci da bolje razumeju svoja emocionalna stanja i da se sa njima adekvatno nose. 

Neki roditelji nerado govore o osvojim osećanjima, teško im je, ili tokom svog odrastanja nisu naučili da o tome razgovaraju. Da bi pomogli svom detetu korisno je da roditelji iskazuju detetu svoja osećanja u vezi sa nekom situacijom i da mu pomognu da i ono iskaže svoja osećanja u vezi sa tom istom situacijom. Ponavljanjem veze između doživljaja osećanja i imenovanja istog dete će lakše moći da kaže šta oseća.

Važno je da deca nauče da su sva osećanja prirodna, dozvoljena i da je u redu da oseća i iskaže svoju emociju. Nije korisno podsticati dete da potiskuje osećanja ili da nauči da je zabranjeno da oseća ili iskaže neke emocije. 

Važno je da dete zna da postoje prijatna i neprijatna osećanja i da odgovor na njih može biti primeren ili neprimeren.

U porodici je korisno da se dete podstiče i ohrabruje da se oseća sigurno da može da izrazi emocije koje oseća.

Nekoj deci je u pojedinim fazam razvoja lakše da osećanja izraze kroz igru, crtež, da označe  ponuđena osećanja, ili da prepepoznaju osećanja likova iz bajki ili crtanih junaka. I to može biti zajednička aktivnost roditelja i deteta.

Kada roditelj razgovara sa detetom o osećanjima, on mu tada pomaže da sazna više o različitim osećanjima i tako stvara prliku da deca bolje razumeju sebe, svoja osećanja i način
na koji mogu da regulišu takve emocije.

Takođe se razvija odnos poverenja između deteta i roditelja. Dete će početi da posmatra emocije drugih ljudi i kako se drugi ljudi nose sa njima.

Razgovor o osećanjima utiče i na razvijanje empatije i adaptabilnosti u različitim stresnim i teškim situacijama koje ih očekuju kroz život.

Dete koje trpi zlostavljanje

Još jedna od, možemo reći čak i “tabu” tema današnjeg društva. Kakav bi pristup trebao da bude prema ovom problemu, pre svega prema detetu koje trpi zlostavljanje?

Odgovor:
O zlostavljanju se možda danas više javno govori, a posebno o temi vršnjačkog zlostavljanja, ali o ovoj temi se vrlo retko i teško govori od strane pojedinaca, porodica, a posebno dece koje imaju iskustvo zlostavljanja. 

Na temu zlostavljanja dece smo svi posebno osetljivi i nije lako govoriti o ovoj temi. Detetu koje trpi zlostavljanje neophodna je pomoć odraslih ili bliske osobe.
Važno je da se dete oseti sigurno da može da kaže odraslom da trpi nasilje. Odrasli je neophodan kako bi se zlostavljanje zaustavilo, i da se nasije ne bi više ponovilo. Potrebno je da roditelj ili bliska osoba sasluša i čuje svoje dete, da mu da priliku da objasni šta se događa i kako se dete oseća povodom toga. Složiti se sa detetom da problem postoji, da je to nasilje i da ono ne treba da trpi zlostavljanje. Vrlo je važno je detetu reći da ono nije krivo za to što se događa, da to nije njegova odgovornost. Dete treba da zna da je u redu što se oseća uznemireno, uplašeno, možda ljuto ili besno zbog zlostavljanja koje se dešava.

Važno je da roditelj kada razgovara sa detetom o nasilju ostane smiren u ovoj situaciji, da se suzdrži od svog izliva besa i negativnih komentara.Treba da uveri dete da će mu pomoći,
pohvali ga što mu se poverilo. 

Ukoliko se radi o nasilju u školi treba mu reći da ćete se obratiti nastavnicima u školi za poršku kako bi se reagovalo i sprečilo dalje nasilje. Korisno je savetovati ga šta sve može preduzeti u takvoj situaciji, kako da pokuša da prevenira da do nasilja ne dođe i šta kada nasilje počne da se dešava. 

Ponekad jasno i uverljivo zastupanje sebe, koje nije preterano emotivno, može zaustaviti nasilje. Dete treba da jasno, smireno i odsečno kaže detetu koje vrši nasilje da prestne sa tim. Dete treba osnažiti da pita druge da mu pomognu u ovim situacijama, da kaže nastavnicima šta se dešava, da izbegava rizične prostore… 

Sa detetom treba razgovarati koja je strategija najbolja za rešavanje njegove situacije.

Ponekad je dobro tražiti i profesionalnu pomoć kako bi se dete najbolje izborilo sa vršnjačkim nasiljem.

Dete koje zlostavlja drugu decu

Prethodno smo pomenuli dete koje trpi zlostavljanje. Kakva je situacija sa detetom koje zlostavlja drugu decu? Kako ovde treba da postupimo da bi se rešio problem?

Odgovor:
Često dete koja zlostavlja drugu decu je i samo na neki način trpelo ili još uvek trpi zlostavljanje.

Ova deca su nažalost kroz iskustvo naučila da se tako ponašaju prema drugima, da povređuju druge ljude. Neka deca ispoljavaju osvetničko ponašanje, impulsivni su i teško mogu da kontrolišu ljutnju i bes. Iako su često socijalno veštiji i zreliji od svojih vršnjaka , emocionalno nisu dovoljno zreli. Nisu naučili da grade bliske odnose, nemaju odnos poverenja u ljude koji su ih često povredili, ostavili ili izdali. 

Problem u ponašanju i ispoljavanju emocija koji se javi u detinjstvu kod dece može prerasti u ponašanja koja su kasnije često vezana za kriminogene aktivnosti. Tokom puberteta i adolescencije ova deca su sklonija zloupotrebi alkohola, psihoativnih supstanci, rizičnim i nasilnim situacijama. 

Dete koja zlostavlja drugi decu često ima potrebu da budu dominantno, da uznemiravaju drugu decu i životinje, impulsivno je, teško kontroliše emocije, ispoljava agresivnost, ne poštuje pravila niti autoritet odraslih. 

Ovom problemu roditelji i bliske osobe moraju pristupiti vrlo ozbiljno. Nekada roditelji umesto razumevanja deteta i traženje načina kako da mu pomognu, negiraju ili minimiziraju problem tako što umanjuju značaj situacije. Ponekad govore da je dete jednostavno takvo, tempermentno, da će to vremenom proći i jednostavno im je teško da se suoče sa ponašanjem svog deteta. 

Detetu roditelj treba jasno da kaže da je nasilno ponašanje nedopustivo, da ga neće tolerisati, da će zahtevati da prestane sa tim aktivnostima. U razgovoru sa detetom vratiti detetu odgovornost za takvo ponašanje. 

U ovoj situaciji ne pomažu pretnje ili kažnjavanje u afektu, jer to samo učvršćuje detetovo uverenje da se snagom i nadmoći mogu kontrolisati drugi. Takođe, ne pomažu kazne koje ponižavaju dete.
Roditeljima i drugim osobama nasilno ponašanje deteta, osim zabrinutosti, uglavnom izaziva osećaj ljutnje i besa. Neki roditelji mogu postati agresivni prema svojoj deci i tada imamo krug nasilja koji se ponavlja, što nije uspešan metod u ovakvim situacijama.

Za promenu ponašanja kod deteta potrebno je vreme - Važno je ponuditi im saosećanje, pomoći da rade na kontroli svoje impulsivnosti i razvoju osećanja i saosećanja sa drugima. Korisno je postavljati dosledene i jasne granice i učiti ih da osobine koje poseduju, usmere na društveno korisne aktivnosti, građenje dobrih iskustava u vršnjačkim i odnosima sa odraslima u koje su oni vrlo često već izgubili poverenje. Ponuditi im novi model i učiti drugačijim obrascima ponašanja.među ljudima. 

Ovo sve nije jednostavno i potrebno je vreme i strpljenje odraslih i samog deteta. Veoma je važno da roditelji potraže stručnu pomoć psihologa u školi ili nekoj drugoj stručnoj ustanovi gde će im se pomoći da sa detetom rade na promeni nasiliničkog
ponašanja.

Hvala vam mnogo na izdvojenom vremenu - verujemo da su naši čitaoci pronašli veoma korisne informacije.
Želimo vam mnogo sreće u daljem radu!