Osobe koje nikada ne plaču...
Sigurni smo da poznajete barem jednu takvu osobu, ali jeste li se zapitali zašto neki ljudi baš nikada ne plaču?
Kada pomislite na osobe koje baš nikada ne plaču, verovatno se prvo setite činjenice u kojem pravcu ide vaspitanje na tradicionalno obojenim prostorima - "dečaci nikada ne plaču", "ti si muško, nemoj da plačeš", "moraš biti jak/a, samo slabi ljudi plaču"...
Činjenica je da je i sama tuga zdrava emocija, sviđalo se to vama ili ne. Tuga je prirodna reakcija na bilo koji gubitak u životu, a dolazi sa razlogom kako bi vam pomogla da se emotivno odvojite od stvari zbog koje tugujete.
To što neki ljudi baš nikada ne plaču, ne znači da ne tuguju. Isti tugu uglavnom drže u sebi. Držanje tuge u sebi uglavnom dovodi do unutrašnjih konflikata, a često se vezuje i za pojavu anksioznosti. Neki ljudi pretenduju da drže tugu u sebi jer shvataju da ih okolina ne razume, pa ne vide razlog deljenja svojih emocija sa drugim ljudima.
Ipak, psiholozi često kažu da je tugovanje priznanje gubitka - dakle, ako sebi branite da tugujete, vi kao da bežite od započinjanja procesa prihvatanja gubitka koji vam se desio. Tuga ne mora da bude samo zbog gubitka voljene osobe, već može da bude vezana i za gubitak ideala ili ideja.
Tugovanje možemo da posmatramo i u vidu opraštanja sa nečim, dakle to je zdrav proces u kojem mi dozvoljavamo životu da bude takav kakav jeste.
