21.03. - Međunarodni dan za eliminaciju rasne diskriminacije

21. marta obeležavamo Međunarodni dan za eliminaciju rasne diskriminacije, a isti je podstaknut zbog jednog događaja iz 1960. godine. Naime, 21. marta 1960. godine desilo se incident u Južnoj Africi, tačnije Sharpevilleu, gde je policija ubila 69 ljudi na demonstracijama. Važno je reći da su demonstracije bile mirnog tipa, a iste su se održavale protiv zakona za apartheid. 

Ukoliko do sada niste čuli za taj pojam, apartheid označava rasno razdvajanje stanovništva u Južnoafričkoj Republici. Ideja je bila da se ljudi podele na belce, crnce, kao i Indijce i mulate (bili su poznati i pod podrugljivim nazivom "obojeni"). Naravno, pretpostavljate da bi ova podela donela puna politička prava za belce, dok za ostale rase to nije bio slučaj.

Apartheid se počeo ukidati tokom 1980-ih godina, što moramo priznati deluje vrlo blizu. Nikada nemojte zaboraviti da se tako nešto neprimereno tolerisalo u ne tako davnoj prošlosti, tačnije pre malo više od 40-ak godina.

Najzad, 1994. godine, Apartheid je u potpunosti uklonjen, a to se desilo tek nakon što je Nelson Mandela došao na vlast. 

Generalna skupština UN-a je odlučila da 21.03. proglasi praznikom, a na taj način je želela da skrene pažnju svim državama sveta da se rasna diskriminacija više neće tolerisati.

Šta podrazumeva izraz rasna diskriminacija? Svako ograničavanje, isključivanje, pa i razlikovanje i davanje prednosti zbog pripadnosti određenoj rasi, zbog razlike u boji kože, te zbog predaka, podrazumeva se pod pojmom rasna diskriminacija. 

Ljudska prava i sloboda ne mogu da budu uslovljeni rasom, odnosno bojom kože i pripadnošću. Svaka osoba na ovoj planeti treba da uživa ista prava, ali i da ima iste obaveze. Sloboda za svakoga, kako na ličnom nivou, tako i na ekonomskom, političkom, socijalnom, kulturnom, te radnom osnovu i svim drugim sferama koje prožimaju jedan život u zajednici. 

Iako su se sve države složile sa konvencijom, svedoci smo toga da se i dalje dešavaju rasne diskriminacije širom sveta, i to po različitim osnovama. Navodi se da ljudi najviše pate zbog boje kože ili određene etničke pripadnosti. 

Podsticanje mržnje takođe ne jenjava, što može dovesti do ne samo manjih incidenata, već i ratova, pa čak i genocida. Opet, ne možemo reći ni "manjih" incidenata, jer kada govorimo o eliminisanju rasne diskriminacije, mi moramo da mislimo baš o svakoj osobi na ovoj planeti. Apsolutno svi treba da budu zaštićeni, ravnopravni, a svačija prava poštovana. 

Naša država je takođe prihvatila konvenciju UN-a, a ono što bismo mi konkretno mogli da učinimo jeste da poboljšamo status Roma. Navodi se da će do 2025. godine Romi moći u potpunosti da se uključe u socijalnu sferu života, te unaprede svoj položaj. Svedoci smo toga da ovaj narod u našoj državi i dalje biva diskriminisan. Problem je i u mogućnosti obrazovanja, pa i zdravstvenoj zaštiti i nezi. 

Republika Srbija je uspela da stavi pod kontrolu i govor mržnje upućen Romima, iako je to ipak daleko od potpunog uspeha. Svedoci smo raznih incidenata na svakom koraku, ali se nadamo da ćemo uz određene projekte uspeti da poboljšamo stanje Roma i Romkinja u veoma bliskoj budućnosti. 

Trebalo bi da je svima u cilju da živimo u jednom mirnom i ravnopravnom društvu, gde ćemo se međusobno pomagati i zajedno rasti i graditi našu budućnost. 

Pored toga, imamo problem i sa aktuelnim temama migracija stanovništva. Iako je ovo pitanje za mnoge i dalje delikatno, u temi Međunarodnog dana borbe protiv rasne diskriminacije, mora se spomenuti. Najveći rizik za diskriminaciju imaju osobe koje su poreklom iz Afrike i Azije. Ono što treba da se postigne je visok stepen solidarnosti i tolerancije, kao i uključivanje rasno diskiminisanih u normalan i funkcionalan život zajednice. 

Navodi se da je potrebno da pokrajinski zaštitnik građana, odnosno obdusman, utvrdi ko su počinioci koji podstiču govor mržnje, te diskriminišu pojedince i grupe na osnovu rasne, verske, te etničke pripadnosti. Poželjno je da se takve osobe procesuiraju, kako bi se zatvorio začaran krug mržnje.

Na kraju krajeva, svi smo mi ljudi. Niko od nas nije birao gde će da se rodi. Niko od nas nije birao kojoj će rasi pripadati. Ne biramo ni ko su nam roditelji, niti kojoj nacionalnosti pripadamo.  

Svako od nas se na najbolji mogući način bori da sebi i svojoj porodici osigura pristojan život i sigurnu budućnost. Zašto bismo sabotirali jedni drugi? U zajedništvu, uvek ćemo živeti bolje, mirnije, te sarađivati zajedno.

Umesto govora mržnje i rasne diskriminacije, bilo bi nam pametnije da uvažavamo ideje, talente, različite kulture koje mogu samo da nas obogate, kako duhovno, tako i socijalno.