19.08. - Međunarodni dan humanosti
Humanitarni radnici širom sveta svakodnevno rizikuju živote pokušavajući da pomognu drugima. Kako biti human u surovom svetu, i da li još uvek imamo snage da se borimo sa nepravdom i zlom?
Kada malo bolje razmislimo, nije ni postojalo vreme na zemaljskoj kugli tokom kojeg nije bilo problema. Istina je, danas živimo komfornije, ali smo neminovno suočeni sa problemima modernog sveta.
Rat, pandemija, siromaštvo, neravnopravnost i različitosti - možemo li svi biti humani, ili se nadamo da će to uraditi neki drugi, u našim glavama možda moćniji i izdržljiviji pojedinac?
Koliko često zatvaramo oči nad nepravdom, misleći - "Ne mogu ja tu ništa promeniti." Ako pogledate malo oko sebe, shvatićete da se o većini problema samo priča, bez praktičnog pristupa istom. Nažalost, to je tako jer premali broj ljudi u našem društvu želi da postane humanitarni radnik.
Ipak, u kako god teškoj situaciji društvo određene zemlje bilo, uvek se nekako prepozna iskra i želja da se pomogne. Kod nas je, na primer, i dalje aktuelno prikupljanje novčane pomoći putem SMS-a za lečenje dece. Mnogima se i uspelo pomoći, iako smo svakodnevno svedoci novih, loših vesti.
Velika dela, a mali ljudi - to je uglavnom ono što je potrebno svakom čoveku koji se nađe u problemu. Od kada je počeo da se obeležava Međunarodni, odnosno Svetski dan humanosti? Sve je počelo 2003. godine i vezuje se za bombaški napad u Bagdadu, Iranu, gde je poginulo 22 ljudi. Među žrtvama se nalazio i humanitarni radnik, diplomata UN-a, Serhio Vijera de Melo.
Na ovaj veliki dan, ne samo da se podsećamo na pružanje potrebne pomoći ljudima u nevolji, već se osvrćemo i na jednu važnu stavku - potreba za bezbednošću humanitarnih radnika. Humanitarni radnici većinu svog života posvećuju drugima, a u velikom broju slučajeva ne završe slavno. Često su žrtve rata.
Kada već govorimo o Međunarodnom danu humanosti, ne možemo a da se ne osvrnemo na rad lekara od početka pa do sada povodom pandemije korona virusa. Velik broj lekara, mnogih i veoma mladih, izgubilo je vlastite živote radeći u crvenoj zoni. I oni su takođe humanitarni radnici, koji su pokušali da pomognu ljudima u nevolji, a sa druge strane to platili vlastitim životom.
Nekako se čini da to sve uzimamo zdravo za gotovo - mnogi će reći, to je njihov posao. Ipak, pokušajte da budete empatičniji. Što je češće moguće, stavite sebe u kožu drugoga.
Nemojte sve gledati iz vlastite perspektive. Problem sa nemanjem empatije i jeste taj što polazimo od svog položaja, sa svojim pravima i stanjem koje je uglavnom dobro.
Zaštita civila, poštovanje prava i ljudskih prava, prihvatanje različitosti, kao i bezbednost i poštovanje humanitarnih i zdravstvenih radnika moraju biti naši osnovni ciljevi, ukoliko težimo humanijem, odnosno bezbednijem, zdravijem i civilizovanijem društvu.
