O dva paralelna univerzuma (i o jednoj potpuno čistoj želji da se ''raj'' i Zemlja spoje makar i samo na trenutak...)

Čak i za pisca, iskazivanje svojih najdubljih tajni duše može biti totalno pogubno kada se radi o brutalno i hladno oblikovanoj istini. Bol koja dolazi nakon gubitka deteta ne može biti lako pretvorena u bilo koju reč... Zapravo, bilo koja, odnosno niti jedna reč ne može u potpunosti opisati oštrinu takvog sečiva.

Na trenutak, čini se kao da smo izgubili našeg sina juče, a već u sledećem momentu, kao da bilioni životnih vekova prošli su već iza nas... Pojam vremena i samo vreme nisu nešto što se može dovesti u bilo koju razumnu vezu sa situacijom pokopavanja vlastitog deteta. 

I, znate šta? Vreme ne leči baš sve rane, zaista... Tu frazu je verovatno izmislio neko ko nije morao da prođe ovu noćnu moru koja paralizuje dok se ostvaruje...

Zašto sam ja zapravo onda i pokušala da izrazim sebe kroz reči kada baš ništa ne može dovoljno da dočara prazninu u meni nakon smrti moga sina? 

Uradila sam to zbog njegove čiste i hrabre duše. Kakva bitka... Nigde pre to nisam videla niti sam mogla da pojmim... Ne može biti poređeno sa svim onim slavnim istorijskim bitkama, ne... Ti borci nisu imali taj pogled u njihovim očima. Uplašen? Da, bio je veoma uplašen. Sećam se tog momenta i pogleda kada sam nekako znala da želi da se već oprašta, iako to uopšte nije trebalo da se desi... Osetila sam našu konekciju i bila vrlo zabrinuta dalje toga dana... Ah, toga dana...

Kako vreme prolazi, čini se kao da moj sin sve više i više tone svakim danom. Ljudi koji okružuju mene i moga muža su ga u nekoj formi već zaboravili i retko kada izgovaraju njegovo ime. Ne, ne sudim im. Nije to njihova bitka da je bore. Ali boli... Seče najdublje...

Mnogi drugi počeli su da upiru prste prepuni priča i saveta na koji način bismo mi sada trebali ili ne bi trebali da živimo, ili šta je to što bismo trebali da uradimo da zaboravimo našeg anđela... 

Da ga zaboravim? Dokle god mogu da dišem i poslednjim atomima snage koja svakim danom jenjava, i sve dok moje srce ne odluči da odustane i da se preda, on će živeti kroz mene.

Istina jeste kako su neke rane kopane preduboko. Takvi ponori zapravo su načinjeni da traju večno i da bivstvuju u nama i previše dugo vremena...

Kako i kada ću ja odlučiti da se podignem i počnem ponovo da živim još jednom? Pa, verovatno i neću. Ja nisam i nikako ne mogu biti ta osoba koja sam bila nekada pre. Nedostajem sebi, moram priznati. Ali ne nedostajem sebi ni jedan posto koliko mi nedostaje on. Još uvek se pitam zašto je njegova stranica ostala prazna i neispisana...

Sanjala sam o tome kako ću mu pevati pesmu pred spavanje... Maštala sam kako ćemo da beremo cveće iz najlepših vrtova... Nadala sam se svim onim momentima gde bismo se 'samo' grlili i smejali, sa čistom ljubavlju i ničim više..

Sve drugo bi bilo suvišno. Za mene, to je bio svet.

Trebalo je da sedi na mome krilu i ne oseti nikakvu bol i ne zna za ikakvo zlo što postoji u ovom, moram reći, teškom svetu. Ali, umesto toga, moj mali ratnik je upoznao sve najgore nedaće u samo pola godine. 

Ja, lično, nisam bila sposobna da ga spasem od tog horora.

Mnogi me pitaju jesam li ljuta na Boga. Oh, kakvo zapravo budalasto pitanje... Ja nisam ljuta na Boga. Ja nisam tvorac ove čitave egzistencije koja nas okružuje. 

Sve što sam ja zapravo imala da kažem je da se loše stvari ne dešavaju uvek i isključivo drugima. Nekada, mi smo ti 'drugi'...

U potpisu-neko drugi