21.03. - Svetski dan posvećen osobama sa Daunovim sindromom

21. mart je odabran za dan posvećen osobama sa Daunovim sindromom, a na ovu ideju se došlo 2006. godine. Dan je odabran simbolično, gde broj tri označava broj hromozoma koje osobe sa Daunovim sindromom imaju, a 21 hromozomski par na kojem se 3 hromozoma nalaze. 

Kao što je navedeno, Daunov sindrom nastaje kada se na 21. hromozomskom paru pojavi jedan dodatan hromozom. U 95% slučajeva, to je uzrok nastanka ovog sindroma. 

Daunov sindrom se može otkriti još u ranoj trudnoći, a najčešći testovi koji se koriste u tu svrhu bi bili Dabl test i ekspertni ultrazvuk, a najtačniji se pokazuju amniocenteza, te biopsija horionskih čupića. Danas su sve više prihvaćeni i ekspertski neinvazivni prenatalni testovi. 

No, mi u ovom članku nismo želeli da se bavimo fizičkim i psihičkim karakteristikama osoba sa Daunovim sindromom, niti da spominjemo koje su mogućnosti za komplikacije i pojave dodatnih bolesti, već smo poželeli da se osvrnemo na status u društvu koje osobe sa Daunovim sindromom imaju. 

Nažalost, kao što možemo da primetimo, samo 1 dodatni hromozom je dovoljan da neko ne bi vodio "normalan život". Istina je da se osobe sa Daunovim sindromom dosta isključuju iz društva, čemu svedoče i priče roditelja koji se žale da se njihova deca jednostavno ne mogu u potpunosti uklopiti u društvo.

Ko je glavni krivac za to? Pre svega, smatramo da ljudi jednostavno nisu dovoljno informisani o Daunovom sindromu. Pored toga, i deci se dovoljno ne priča o sindromima, a pre svega ne objašnjava da su ta deca, a sutra ljudi, potpuno normalni.

Ono što izdvaja osobe sa Daunovim sindromom od drugih jeste to da su preterano umiljati, stoga zaista znaju da budu dobri prijatelji, a pogotovo za dečiju igru. Često se veoma vežu za roditelje, a znaju da cene sve što im pružite.

Ipak, važno je napomenuti da je dobro uključiti decu sa Daunovim sindromom u rad sa određenim stručnjacima, kako bi njihov život bio što kvalitetniji i bogatiji, te kako bi mogli da postignu što veće uspehe. Defektolozi mogu uveliko da pomognu deci sa Daunovim sindromom, a posebno do treće godine života. Razvijanje komunikacije je ključno kako bi se osobe sa ovim sindromom uključile u zajednicu. Pored podsticanja same osobe sa Daunovim sindromom, poželjno je podsticati i roditelje, na aktivnu komunikaciju. Deci sa Daunovim sindromom često treba nešto više podražaja, kako bi se uključili u interakciju. 

Navodi se da deca sa Daunovim sindromom mogu da budu uključena u predškolske razvojne grupe, a to može da se ostvari na dva načina. Prvi način bi bio da dete pohađa grupe koje su specijalno namenjene razvoju dece sa posebnim potrebama, a drugi način bi bio da se dete uključi u redovnu razvojnu vrtićku grupu, ali da se izvrše neke modifikacije.

Dobro je znati da je svako dete sa Daunovim sindromom za sebe, stoga ih nemojte porediti. Neki će uspeti da postignu zavidne nivoe, odnosno da se uključe u kakav takav život sa svojim vršnjacima. Kao što smo već naveli, najvažniji od svega jeste rad sa njima.

Strpljenje je preko potrebno, jer će u najvećem broju slučajeva dete sa Daunovim sindromom trebati nešto više podražaja kako bi shvatilo, odnosno usvojilo određeni obrazac ponašanja. Kako bismo zaštitili osobe sa Daunovim sindromom od razvijanja negativnih osećaja i aspekata u oblastima socijalne i emocionalne prirode, najvažnije je uključivati ih u zajednicu koliko je moguće, a ne ignorisati.

U proseku se jedno od 650 rađa sa Daunovim sindromom. Ukoliko poznajete roditelje koji imaju dete sa ovim sindromom, nemojte im postavljati neprijatna pitanja. U našem društvu, ljudi i dalje znaju da se čude kada čuju da su roditelji odlučili da zadrže dete, iako su znali da će se roditi sa Daunovim sindromom još u trudnoći. Najvažnije je da se podsetimo da ne smemo da prosuđujemo, zaključujemo, te osuđujemo one situacije u kojima se i sami nismo našli.

Umesto toga, energiju treba da usmerimo na empatiju, razumevanje, te konstantu podršku.