Međunarodni dan osoba sa invaliditetom - 03.12.
1948. godine nastaje Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, a tada UN prebacuje fokus na osobe kojima su prava najčešće i najviše povređena - invalide.
Od 1992. godine pa do dana danas, 03. decembar obeležavamo kao Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Moramo se podsetiti da datum nema veze samo sa Ujedinjenim Nacijama, već on pripada svima nama - pre svega ljudima koji žele da stvore bolje i solidarnije društvo.
Dobrotvorne organizacije i agencije su dobro upoznate sa važnošću obeležavanja ovog dana, a najvažnije od svega je shvatiti da svakodnevno trebamo da se podsećamo teškog života invalida, kojima su često i najosnovnija prava uskraćena, te da delujemo.
Šta želimo da postignemo? Puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u našoj zajednici, pre svega. Komforniji, te lakši život...
*Da li ste znali da čak 1 milijarda ljudi na našoj planeti ima neki oblik invaliditeta? To je neverovatnih 15% ljudske populacije! Nemoguće je da su i dalje nevidljivi za sistem...
Treba se podsetiti da osobe sa invaliditetom ne pate samo od zdravstvenih posledica, koje su svakako teške i neminovne, već pored fizičkih poteškoća i problema moraju da se susretnu i sa često nižim stepenom obrazovanja zbog nemogućnosti pohađanja obrazovnih ustanova po želji. Mnoge škole nisu pogodno uređene kako bi se inkluzija izvršila na potpun i ispravan način. Čini nam se da se o inkluziji više govori, nego što se ona sprovodi u praksi.
Samim tim što je mnogo invalida uskraćeno za obrazovanje, dolaze i do problema sa zapošljavanjem. Marginalizovani su, odbačeni, što dalje dovodi do neminovno manjih primanja, a u krajnjem slučaju i siromaštva.
Nacionalna služba za zapošljavanje (NSZ) ima programe podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom, a navodi se da je moguće koristiti više mera i ponuda istovremeno. Ovo je upućeno ne samo poslodavcima, već i osobama sa invaliditetom. Radna astinencija predstavlja refundaciju troškova zarade licu koje je angažovano na pružanju podrške koja se odvija na samom radnom mestu. Tu je i subvencija zarade koja se odnosi i na osobe bez radnog iskustva, a sa određenim invaliditetom. Aktuelne su i subvencije za samozapošljavanje, a ukoliko Vas to interesuje, više detalja možete da pronađete ovde.
Pored svega što smo naveli, potrebno je podsetiti se da nisu svi invaliditeti vidljivi. Kada kažemo osoba sa invaliditetom, najpre pomislimo na nekoga u kolicima, ili slepu osobu. No, postoji i mnogo drugih tipova invaliditeta, poput, polupokretnosti, nagluvosti, spinalne mišićne atrofije, teških oblika osteoartitisa, najčešće koksartroze, paraplegičara i slično.
Osobe sa invalidtitetom uglavnom žive sa hroničnim bolovima i umorom, što im dodatno uništava kvalitet već osiromašenog života. Naveli smo da čak 1 milijarda ljudi na planeti živi sa nekim oblikom invaliditeta, a važno je napomenuti da preko 450 miliona njih ima i mentalne i neurološke smetnje, što dodatno komplikuje situaciju.
Statistika kaže da velik deo tih osoba neće ni pokušati da zatraži psihološku pomoć i podršku, jer već unapred očekuju da budu odbačeni i stigmatizovani. Tvrde da im se to pokazalo u praksi, dakle nije samo njihovo uverenje. Trebamo biti svesni toga da osobe sa invaliditetom takođe imaju poteškoća u razvijanju komunikacije sa drugim osobama. U velikom broju slučajeva, imaju mnogo manje prijatelja i poznanika, a često ostaju i samci, što dodatno otežava i osiromašuje sam život.
O osobama sa invaliditetom neko mora i da se stara, a ukoliko osoba nema nikog bliskog ko bi to mogao činiti, a takođe nema sredstva za život jer ne može da dobije posao, jasno nam je u kakvoj se situaciji nalazi – bezizlaznoj.
Potrebno je prisetiti se i dece sa autizmom, a statistika kaže da čak jedno od 160 dece razvije neki oblik iz autističkog spektra.
Deca sa autizmom su češće i žrtve nasilja, a pogotovo vršnjačkog nasilja.
Osobe sa invaliditetom dodatno pate od početka pandemije, jer ne samo da su lišeni i mnogih zdravstvenih terapija, već su kompletno bačeni u senku.
Šta želimo da podržimo 03. decembra? Pre svega, potrebno je da prepoznamo, ali i vrednujemo raznolikost zajednice. Nakon toga, razumevanje osoba sa invaliditetom, ali i prepoznavanje njihovih potreba. Akcija treba da bude usmerena ne samo na informisanje i prepoznavanje problema, već i na preduzimanje koraka da se inkluzija poboljša u svim sferama društva - zdravstvu, školstvu, zaposlenju...
Ono što nama predstavlja jednostavnu akciju, osobi sa invaliditetom predstavlja prevelik napor. Setite se samo koliko zgrada nema liftove. Koliko hotela nije prilagođeno za invalide? Koliko autobusa ne poštuje potrebe i prava invalida? Ova lista može da ide unedogled!
Podsetimo se samo kako se invalidi u našoj državi snalaze. Sigurni smo da se sećate protesta frilensera, odnosno radnika na internetu, te Vladimira Ilića iz Petrovca na Mlavi. Čovek je uspeo da sam sebi nađe posao na internetu, te razvije odličnu karijeru zbog svoje inteligencije, zalaganja i truda. Nažalost, država nije prepoznala njegove probleme i nije mu izašla u susret, već ga je teretila za 6 miliona dinara utaje poreza. I ma kakvo Vaše mišljenje bilo vezano za ovaj konkretan slučaj, ono što vidimo jeste da su gotovo svi invalidi prepušteni na milost i nemilost sami sebi, odnosno okolini koja skreće pogled kada ih sretne i samo čuje njihove probleme.
U redu, sada kada smo dali kritiku društvu na temu osoba sa invaliditetom, hajde da sagledamo šta to sprečava društvo da poboljša zdravstvenu zaštitu osoba sa nekom vrstom hendikepa.
Navodi se da su glavni uzroci previsoki troškovi, a posebno u zemljama sa niskim prihodima, ograničena dostupnost usluga, te neodgovarajući uslovi u zdravstvenim ustanovama. Daćemo samo jedan primer za ovo koji slikovito dočarava neodgovarajuće uslove u zdravstvenim ustanovama - žena koja je invalid ne može da pristupi skriningu raka dojke, ili pak pregledu grlića materice, jer je potrebno da se stoji. Pored toga, imamo probleme i sa najosnovnijim stvarima, poput toaleta koji u većinskom broju slučajeva takođe nisu prilagođeni osobama sa invaliditetom.
Kao još jedan važan problem koji sputava pružanje bolje zdravstvene zaštite i omogućavanje kvalitetnijeg života osobama sa invaliditetom navodi se i neadekvatno kvalifikovanje zdravstvenih radnika, odnosno propust u obuci i znanju vezano za ovu temu.
Ovim putem želeli bismo da pozdravimo i Sportski savez invalida Srbije, koji predstavlja upravo ono što nam je potrebno - borbu, dokaz da svako u ovom društvu može da nađe svoje mesto, kao i da svako od nas može da se ostvari, a za to su potrebni samo adekvatni uslovi, kao i psihološka podrška.
Pretežak života invalida širom sveta je nešto na šta više ne smemo da zatvaramo oči. Mi smo ljudi 21. veka, zašto se tako i ne ponašamo?
