Kako se menjamo nakon smrti roditelja
Nekome pesimistična, ali svakome jednog dana realna tema...
Gotovo svako od nas će jednog dana doživeti smrt roditelja. Nažalost, kada se ta smrt desi dok smo još deca, naučnici tvrde da ožalošćene osobe imaju gotovo 40% šanse za razvijanje depresije u toku života.
Istina je da Vas niko nikada neće voleti kao roditelj, jer je ljubav usmerena prema detetu bezuslovna. Ono što se najviše menja kada izgubilo roditelje jeste da prestajemo da budemo nečije dete.
Kao i kod svake tuge, uvek prolazimo i kroz proces kajanja - misleći da smo mogli da provedemo više vremena sa roditeljem, da smo trebali da budemo ljubazniji, da smo mogli više uraditi, pomoći...
Počinjemo da gledamo drugačije na ljude kojima su roditelji živi. Oni to jednostavno ne razumeju, zar ne?
Kada izgubimo roditelja, moguće je da se jave i osećaj nesigurnosti, bez obzira koliko on bio nerealan. Kada imamo žive roditelje, mi se barem podsvesno osećamo nekako zaštićeno, kao deca.
Prisećamo se i svih onih lepih trenutaka koje smo proveli zajedno. Nekada nam izmame osmeh na lice, a nekada nas rasplaču.
Porodični praznici postaju drugačiji, a u svakom slučaju prazni. Bez njih jednostavno nije isto.
Žao nam je što su otišli, pa ne mogu da vide svoje unuke kako rastu. Želimo da im pokažemo tako mnogo, a nismo u mogućnosti.
Svaka osoba proživljava tugu na svoj način. Ne postoji univerzalan način tugovanja, stoga budite nežni prema osobama koje su izgubile roditelja - nikada ne znate kakvu bitku u sebi bore...
