Zakon o samoodbrani, odnosno kada imamo “pravo” da se branimo

Da li znate kada imate pravo da se branite, a kada potencijalno kršite zakon ukoliko uzvratite?

U opštem delu Krivičnog zakonika član 19 navodi da definiciju o nužnoj odbrani, a ista glasi: “Nužna odbrana je ona odbrana koja je neophodna da činilac od svog dobra, ili dobra drugoga, odbije istovremeni protivpravni napad.”

Kako da znamo šta je zapravo nužna odbrana, a šta onaj vid odbrane kojim čak možemo da prekršimo i zakon i postanemo i mi krivično gonjeni?

Advokati navode da su najvažnije stavke koje se uzimaju u obzir intenzitet samog napada, kao i upotrebna sredstva. Tu su svakako i svi načini i sredstva koje je napadnuti imao priliku da iskoristi u svojoj samoodbrani.

Iako ovo može da zvuči poprilično jasno, u praksi stvari izgledaju dosta drugačije. Tako bi, na primer, napadnuti koji je imao dostupna opasna sredstva prilikom samoodbrane ne samo mogao da bude kriv zbog nanesenih povreda napadaču, već bi se i čitavo krivično delo napada moglo odbaciti.

Kada napadnuti prekorači nužnu granicu za samoodbranu, sud donosi rešenje o ublažavanju kazne napadaču. Ovo se posebno dešava u slučajevima u kojima je napadnuto lice bilo veoma razdraženo napadom, što običnom čoveku svakako nema mnogo smisla, jer smo svesni da je gotovo svako napadnut praćen navedenom reakcijom.

Odbrana ne sme da se desi ni kada je napad već prestao, jer može da se protumači kao zaseban napad. Ovde vidimo da je u svakoj, pa čak i opasnoj situaciji, očekivano da zadržimo maksimalnu pribranost, što često nije lako.